Ljudi jel može neko da mi kaže kako stižete i da radite puno radno vreme i slušate predavanja na faksu i još da učite za ispite i plus još kući obaveze, nabavka hrane, kuvanje, čišćenje, pa i neka kafa sa društvom. Ja planiram da upišem online studije, jer ne mogu na predavanja pošto radim i sada meni ostaje posle posla oko 5 sati slobodno. Za tih 5 sati ja bi trebala da slušam predavanja i vežbe koje moje kolege pohađaju na faksu. Imam 40 sati nedeljno vežbi i predavanja, kad podelimo na 7, to je 5 sati svaki dan, taman samo za slušanje. A kad da učim? Kad da živim? Hoću ja naredne 4 godine samo sa knjigom provoditi vreme. A imam muža, želi i on pažnju. Dajte neki savet.

Dragi poslodavci, voljela bih da kažem neke stvari. Prvo treba da razumijete da ako radnik nema dovoljno iskustva, brzinu i znanja na toj poziciji dajte mu vremena da nauči. Drugo, ne možete očekivati da posao nauči nakon mjesec dana ili dvije sedmice rada, to nije realno. Treće, vi radnice koje ste duže tu, ako vas nova pita nešto vezano za posao kolegijalno je da se dođe do njenog stola odmah ako se mjeri bukvalno svaka sekunda na sistemu. Također kolegijalno bi bilo da ako vas nova radnica smara nevezano za posao lijepo joj recite da ne možete sad, nema potrebe za prijavljanje direktoru. Pa niste u školi. I da, probni rad po mom mišljenju treba da bude 6 mjeseci, taman da nauči posao i taman da se navikne na rad i znanje. Nije fer da date samo mjesec dana i šutnete ga!!!

Pre godinu dana svideo mi se jedan kolega. Do pre neki dan, imali smo divan prijateljski odnos, šalili smo se i zezali na sve moguće načine, bili smo baš prijatelji, sve dok se nije desila jedna noćna smena gde smo posustali i jedno i drugo. To se desilo samo tada i to se ne sme ponoviti više nikada iz mnogo razloga. O tome nismo pričali od te noći, primetila sam da se udaljio od mene, čak se više ni ne šali sa mnom, ogromna je tenzija u vazduhu između nas dvoje, a ja ne znam kako to da rešim. Ja sam nastavila da se ponašam sasvim normalno, ali on ne. Samo želim da imam onog starog prijatelja kog sam imala na tom poslu, a izgubila sam ga zauvek. Mislim da ću dati otkaz, a posao mi se jako sviđa...

Sjećam se tog trenutka kao da je juče bio. Ona je iskreno otvorila svoje srce prema meni, a ja nisam bio dovoljno pažljiv. Nisam joj dao šansu, nisam mogao priznati što osjećam, i nisam je ispoštovao onako kako je zaslužila. Gledajući unazad, osjećam nevjerovatan gubitak. Ta prilika, ta šansa da nešto izgradimo, nestala je zbog moje nesigurnosti i ponosa. Povrijedio sam je i sada osjećam samo žaljenje. Žalim što nisam volio kako sam mogao, što nisam prepoznao ljepotu tog trenutka. Zatvorio sam se nakon toga, bježao od onoga što je moglo biti najljepše iskustvo mog života. Iako ne znam hoću li ikada imati priliku ispraviti to, znam da sam naučio iz svojih grešaka i nadam se da će to biti lekcija. Ona je zaslužila puno više. Meni karma vraća sve godinama, jer nikad vise nisam volio.

Upoznala sam slučajno jednog momka, zapratili se, on se javio i počeli tako pisati. Nije osoba u koju bih se zaljubila po svojim osobinama (nakon što sam ga bolje upoznala to sam shvatila) osim što je jako lijep. Ali sam vremenom shvatila da gajim emocije prema njemu. A on je mrtav, hladan, bez emocija. On je jako depresivan zbog nekih situacija u svom životu, nisam ni ja baš bolje i ne znam kako da pomognem ni njemu ni sebi. Prekinuli smo se dopisivati jer on piše s drugom curom, znam da nismo u vezi ali ja to ne mogu podnijeti jer mi je stalo do njega, ne znam šta da radim.

Imam jednu drugaricu koja stalno prekida druge usred priče, ali ne da bi ona nešto rekla, nego tako neke glupe stvari tipa jedna osoba priča u društvu, ona odjednom ustane po mirišljavu sveću, svima prinosi da pomirišu i objašnjava gde je kupila... Nekad tako osoba i po 3x prekida i nastavlja priču jer ona svima odvlači pažnju. Ne znam da li je ovo namerno ili ne shvata šta radi, ali baš je počelo da me nervira!

Riječ "enmeshment" sam danas otkrila, u prevodu prekomerna povezanst, uplitanje, "zamagljene granice". Ja sa tim patim u svom braku, i vjerujem da ima još žena. Da se u braku s mužem ništa ja ne pitam, velike odluke poput kupovine novog auta, ili za novi stan se baziraju na donesenim zaključcima sa njegovim bratom. S roditeljima je uspio neku granicu uspostaviti da njima zna reći "ne, ne mogu" ali bratu nikad, i to me muči. Koliko put je meni odbio neku uslugu da učini, ali ako brat ga treba za bilo šta, iako čak kaže, ako nisi u stanju nema veze, ako nema novca nema veze, ovaj moj bi jeo bobe radije samo da mu je brat srećan i dobije odmah ono što želi. A ja ako nešto tražim odjednom se ima stotinu izgovora za sve. Ne krivim je djevera ni za šta, pritom smo on i ja u odličnim odnosima, ali ako on koji i nije u braku u stanju da kaže "ne mogu sad telefonirat, s curom sam", moj bi se njemu javio na najgluplju temu dok smo zajedno ili smo umorni, ili maksimalno zauzeti.

Prijateljica je uvek direktna, nije je briga kako se ja osećam. Međutim, kad se ona razvela i udala za nekog drugog, ja nisam odmah potrčala da je ispitujem o tome. Neki ljudi su baš bezobzirni i nemaju osećaja.

Voleo bih da se vratim unazad 6,7 godina. Mnogo sam bio srećniji 2018, 2019 godine.

Ljubavni život mi je toliko nezanimljiv da mi je crush kolega s posla koji je od mene stariji 17 godina, oženjen i vidim ga jednom godišnje. Naravno da nikad ne bih imala ništa s njim, ali on je jedina osoba za koju mi se čini da je zainteresirana za mene, u realnom životu. Danas se momci javljaju samo preko društvenih mreža, komunikacija uživo je nepostojeća.